PRAVOPISNI PRIRUČNIK -SH-ХС- ПРАВОПИСН

S OBZIROM DA JE MOJ MATERNJI SRPSKOHRVATSKI - HRVATSKOSRPSKI JEZIK ODLUČIH U KORIST SVIH MENI SLIČNIH DA PREKUCAM PRAVOPISNI PRIRUČNIK U CIJELOSTI. TRI VARIJANTE NA KOJE SU GA PODJELILI, UNIŠTAVAJU KULTURNU BAŠTINU I JA ODBIJAM DA U TOME UČESTVUJEM.

28.05.2009.

I - PISMA

              1. U svojoj istoriji ljudsko društvo se služilo raznim pismima, od slikovnog, u obliku raznih figura, tzv. hijeroglifi, i klinastog do današnjeg alfabetskog pisma.

Danas se u svijetu upotrebljava više pisama (kinesko, japansko, jevrejsko, grčko, indijsko, arapsko, latinsko i dr.)

Najstarije salvensko pismo je glagoljica, koja je tokom vremena na nešem prostoru zamjenjena ćirilicom i latinicom. U Bosni i Hercegovini je jedno vrijeme bila u upotrebi i poseba vrsta ćirilice zvana bosančica, a od vremena turske uprave pisalo se i arapskim pismom (arabicom) na srpskohrvatskom jeziku – tzv. alhamijado-književnost.

2. Oba pisma našeg jezika su fonetska, što znači da svakom glasu odgovara jedan znak, sa izuzetkom tri glasa koja u latinici nemaju svojih posebnih znakova, već se obilježavaju sa dva znaka (od kojih se savaki samostalno upotrebljava i u svojoj posebnoj vrijednosti) – to su , lj i nj.

Iz potrebe da se u latinici identificira џ od дж, љ od лј i њ od нј, Đura Daničić je, za naučne potrebe, uveo znakove ģ (za џ), ļ (za љ.) i ń (za њ ) koji se i danas upotrebljavaju u nekim izdanjima Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti (npr. u Rječniku hrvatskog ili srpskog jezika).

U nekim stranim riječima čuje se nepravilan izgovor ињекција, коњугцација, коњуктура mjesto инјекција, конјугација, конјуктура.

Pogrešno je u latinici glas đ obilježavati sa dj. Ovim načinom možemo se služiti u kucanim tekstovima samo ako pisaća mašina nema znala đ. (Postoji određena navika kod profesionalnih tipkača, stečena pri učenju daktilografije, i u slučaju kad mašina ima pomenuti znak, što svakako treba izbjegavati.)

3. Poredak slova u latinici je sljedeći:

a, b, c, č, ć, d, dž, đ, e, f, g, h, i, j, k, l, lj, m, n, nj, o, p, r, s, š, t, u, v, z, ž.   

Ovo je abecedni red.

U ćirilici slova idu ovim redom:

а, б, в, г, д, ђ, е, ж, з, и, ј, к, л, њ, м, н, њ, о, п, р, с, т, ћ, у, ф, х, ц, ч, џ, ш.

Ovo je azbučni red.

4. Pored pet stalnih samoglasnika (a, e, i, o, u) u nekim slučajevima i suglasnik r ima funkciju samoglasnika, tj. nosilac je sloga.

a) Na početku riječi ispred suglasnika:

Rzav, rvati se, rzati, rt i sl.

Izuzetak su ijekavski oblici s početnim rje:

rječnik, rjeđi, rješenje.

b) Između suglasnika:

brz, hrčak, hrkati, hrskavica, hrsuz, srce, vrsta, vrt, Trst i sl.

Početno samoglasničko r čuva tu svoju osobinu i u složenim riječima:

zarzati, porvati se, zarđati.

28.05.2009.

X - ГУБЉЕЊЕ СУГЛАСНИКА

90.  Кад се у језику нађу један до другога два једнака или слична сугласника, односно сугласнички скупови тешки за изговор, долази до поједностављивања у изговору, а најчешће и у писању:

-два једнака или слична сугласника обично се своде на један;

-у сугласничким скуповима тешким за изговор један се сугласник губи.

Ова се појава зове губљење (испадање) сугласника.

91. Два једнака или слична сугласника могу се наћи један до другога у изведеним или сложеним ријечима. Овоме често претходи једначење по звучности или једначење по мјесту творбе (или обоје).

а) У изведеним ријечима, код придјева на –ски:

руски (< рус-ски), пруски (< прус-ски), врбаски (< врбас-ски), срески (< срез-ски, преко: срес-ски) париски (< париз-ски, преко:парис-ски, али и паришки, аналогијом према Парижанин).

б) У сложеним ријечима:

безакоње (:без закона), безуб (:без зуба), безвучни (:без звука), одијелити (: од-дијелити), одужити се (:од-дужити се), беживотан (:без живота), ражалостити (:раз-жалостити), ражарити (:раз-жарити), расипати (: раз-сипати), иситнити (: из-ситнити, преко: ис-ситнити), ишарати (:из-шарати, преко: ис-шарати), рашити (:раз-шити, преко:рас-шити).

Ријетки су случајеви да се удвојени сугласници чувају. Такав изузетак је удвојено ј у суперлативу придјева (и прилога) који почињу сугласником ј:

          најјаднији, најједноставнији, најјефтинији, најјужнији.

Оваквих изузетака има, понекад, и у сложеним ријечима:

          преддржавни , поддијалект, ваннаставни, нуззарада, транссибирски.

92. Губљење сугласника у сугласничким скуповима тешким за изговор може бити у групама од два или три сугласника. Ово губљење обухавата сугласнике т и д.

а) Сугласници т и д губе се кад се нађу испред африката (ц, ч, ћ, ђ и џ), пошто африкате у свом првом дијелу садрже елементе гласова т или д (и овдје, дакле, имамо удвајање т или д.) Тако се нпр. од именице отац гентив изговара и пише оца (< отца), вокатив оче (< отче), присвојни придјев је очев (< отчев), од именице желудац ген.јед. је желуца (< желудца), инстр. желуцем (< желудцем), ном. мн. желуци (< желудци); од именице инат изведена је именица инаџија преко инатџија и сл.

Тако је и: светац – свеца (< светца) – свеци (< светци) – свечев (< светчев), судац –суца (< судца) – суци (< судци) – сучев (< судчев), задатак – задаци (< задатци), предак – преци (< предци), тренутак – тренуци (< тренутци), остатак – остаци (< остатци), губитак – губици (< губитци), итд.

У ријетким случајевима допушта се писање сугласника д и у оваквом положају, нпр. у неким географским именима, да би се истакла разлика према неком другом имену или да би се избјегла велика промјена ријечи: Градац –ген. Градца (за разлику од Граца, града у Аустрији), Арадац – Арадца, Забрдац – Забрдца, Бргудац – Бругудца и сл.

б) Губљење т испред африката имамо и у футуру глагола на –ти када се овај облик пише као једна ријеч:

радићу (<радит ћу), писаћеш (< писат ћеш), пјеваћемо, читаћемо, јешћу (јест ћу, са промјеном с испред ћ у ш) итд.

Међутим овај облик се пише и са двије ријечи, тј. као сложени глаголски облик и тада т остаје:

радит ћу, писат ћеш, пјеват ћемо, читат ћете, јест ћу итд.

Изговор је у оба случаја исти, без т.

ц) Сугласници т и д губе се испред сугласничке групе шт:

хрваштина (<хрватштина), госпоштина (<господштина), (али само будшто, кадшто, јер су ово сложене ријечи)

д) Сугласници т и д не губе се на крају првог дијела сложенице (због мале паузе која се јавља између дијелова сложенице):

натчовјечан (< надчовјечан), отцијенити (<одцијенити), отћушнути (<одћушнути), отчепити (<одчепити), потчинити (<подчинити), подџарнути (< под-џарнути), потцртати (< подцртати) и сл.

          93. У скуповима од три сугласника т и д се губе кад су испред њих струјни сугласници с, з, ш или ж, а иза њих б, к, л, љ, м, н или њ. Тако имамо:

тазбина (< таст-бина), ген. залиска, напрска (< залистка, хапрстка: залистак, напрстак), одрасла (< одратсла: одрастао), болешљив (< болест-љив), усмени (< устмени: уста), радосна, савјесна (< радост-на, свјест-на), годишњак (< годиштњак: годиште), нужно (< нуждно: нужда), лисник (< листник), мјесни (< мјестни: мјесто), обласни (< областни: област), земљишни (< земљиштни: земљиште) и сл.

94. Од претходног правила одступа се у неким категоријама ријечи и у појединачним ријечима:

а) Нарочито је бројна категорија именица изведених наставком –киња од именица страног поријекла на –ист у којој се т пише у сугласничкој групи стк:

гимназисткиња, антифашисткиња, активисткиња, авантуристкиња, телефонисткиња, пијанисткиња итд.

б) Неки придјеви страног поријекла који имају само одређени вид задржавају т: азбестни (: азбест), протестни (: протест), кастни (:каста).

ц) Сугласник т се не губи у групи стљ у придјеву попустљив  и његовим изведеницама, попустљивост, попустљивац и у придјеву прстни (:прст), за разлику од прсни (: прса).

95. У народним говорима јавља се губљење експлозивног сугласника на почетку ријечи испред неког другог обично експлозивног сугласника (тица мј. птица, каница мј. тканица, ђе мј. гђе < гдје, чела мј. пчела, шеница мј. пшеница). Ови облици нису књижевни. Међутим, у једном случају овакво губљење вриједи и за књижевни језик – то је губљење т у замјеници тко и њеним сложеницама. Оба су облика равноправна у књижевном језику, тј. ко и тко, неко и нетко, свако и сватко, нико и нитко и сл. У осталим падежима облици су једнаки: кога, коме (или кому) итд.

96. Од других случајева губљења сугласника у сугласничким скуповима доста је често губљење с иза африката ч и ћ и иза струјних сугласника ш и ж. Ово губљење имамо у придјева (и прилога) изведених са наставком –ски и именица с наставком –ство. Код именица к, г, х и ц губљењу је претходила палатализација.

-ски: младићки (< младићски), бихаћки (< бихаћски), коњички (< коњичски : Коњиц), височки (< височски : Високо), никшићки (< никшићски), бечки (< бечски), племићки (< племићски), јуначки (< јуначски: јунак), врашки (< вражски: враг), сиромашки (< сиромашски: сиромах) и сл.

али: могућство, покућанство, преимућство, племићство     (тј. с од наставка –ство задржава се иза ћ).

97. Да би се избјегло нагомилавање (у истом или у сусуједним слоговима) истих или сродних сугласника, у неким случајевима имамо и губљење сугласника (сонанта) в, као нпр. у називима становника и придјева од њих:

Будљанин, Будљанка, будљански (< Будвљанин: Будва), Неретљанин, Неретљанка, неретљански (Неретвљанин: Неретва)- данас обичније Будванин и Неретванин.

Ту појаву сусрећемо и у неким придјевима на –ов: буков ( < буквов: буква), смоков (< смоквов), бресков (бресквов) и сл.

27.05.2009.

IX - JEDNAČENJE SUGLASNIKA

           76. U tvorbi riječi i u promjeni oblika riječi često se javljaju suglasnički skupovi teški za izgovor. Tada jedan glas utiče na drugi tako da mu se ovaj po izgovoru približi , primajući njegovu artikulacionu osobinu, što dovodi do olakššavanja izgovora. Na taj način vrše se u govoru razna jednačenja suglasnika.

Ova jednačenja se najčešće obilježavaju u pisanju. Po tome je naš pravopis fonetski.

(Pravopis u kome se takva jednačenja ne obilježavaju zove se etimološki)

Dva su takva jednačenja:

-po zvučnosti,

-po mjestu tvorbe.

 

A.JEDNAČENJE PO ZVUČNOSTI

 

77. Ovo jednačenje obuhvata grupu od sedam parova zvučnih i bezvučnih suglasnika b-p, d-t, g-k, s-z, š-ž, đ-ć, dž-č. Razlika je među njima samo u zvučnosti: prvi su zvučni a drugi bezvučni.

 

zvučni :

b

d

g

z

ž

đ

-

-

-

bezvučni:

p

t

k

s

š

č

ć

f

h

c

 

Kada se u riječi nađu jedan do drugog dva suglasnika nejednaka po zvučnosti, oni se jednače, i to tako da se prvi upravlja prema drugom prelazeći u svoj parnjak, zvučni ili bezvučni:

 

b > p hljepčić < hljebčić (:hljeb), vrapca < vrabca (:vrabac), ljupka < ljubka (:ljubak), ropski < robski (:rob);

p > b  ćevabdžija < ćevapdžija (:ćevap), tobdžija < topdžija (:top);

d > t potpis < podpis (:pod-pisati), dohotka < dohodka (:dohodak), slatko < sladko (:sladak);

t > d prosidba < prositba (:prositi), ženidba < ženitba (:ženiti);

g > k drukčija < drugčija (:drugi);

k > g buregdžija < burekdžija (:burek), svagda < svakda (:svak);

z > s bespravan < bezpravan (bez prava), polaska <polazka (.polazak), uska < uzka (:uzak);

s > z glazba < glasba (:glas), zbratimiti <  sbratimiti (:s bratom);

ž > š teška < težka (:težak), drška < držka (:držak), tronošca < tronožca (:tronožac),

š > ž zadužbina  < zadušbina (:za dušu);

č > dž vradžbina < vračbina (:vračati), svjedodžba < svjedočba (:svjedočiti);

đ > ć omećka < omeđka (:omeđak) isl.

78. Bezvučni su i suglasnici f, h,c, ali oni nemaju svojih zvučnih parnjaka. Od njih se samo h može naći ispred zvučnog suglasnika, u nekim složenim riječima ili muslimanskim imenima:

Vrhbosna, Nuhbegović, Salihbegović, Behdžet, mehdija, Šehzada, Vahdeta, Vehbija i sl.

Međutim, zvučni suglasnici ispred ovih suglasnika mjenjaju se u bezvučne:

usfaliti < uzfaliti, ishrana  < izhrana, besciljan < bezciljan (:bez cilja), žećca < žeđca (:žeđ), obrasca < obrazca (:obrazac) i sl.

79. a) Od dosljedne primjene fonetskog načina pisanja odstupa se, po tradiciji (još od Vuka Karadžića), kad se zvučno d nađe ispred bezvučnih suglasnika s i š. U tom položaju suglasnik d ostaje u pisanju:

brdski, gradski, ljudski, gospodstvo, ljudstvo, vodstvo, odskočiti, odsto (%), odstupiti, podsjeći, podstaći, podstanar, predsjednik; odšetati, odšiti, odškrinuti, odštampati, podšišati i sl.

          Vuk Kradžić je uveo ovakav način pisanja, koji nije fonetski, da bi izbjegao pretvaranje ts (< ds) u c (brcki, ljucki).

b) Pored vodstvo upotrebljava se i vođstvo, s neizmjenjenim (u pisanju) zvučnim đ ispred bezvučnog s.

80. Odstupanja imamo u nekim složenim riječima u kojima se na granici sastavnih dijelova složenice nalaze dva suglasnika nejednaka po zvučnosti, obično d i t. jednačenje bi dovelo do znatne izmjene prvog dijela složenice, pa se ovaj piše u prvobitnom obliku.

Podtekija (ulica u Sarajevu), podtekst, podtip, predtakmičenje, predturnir, predturski, adhezija, politbiro, subpolarni, postdiplomski, jurisdikcija i sl.

Odstupa se i u nekim prezimenima:

Dervišbegović, Vukdragović i dr.

81. U pisanju nekih stranih riječi, uglavnom imena, takođe se odstupa od fonetskog načina pisanja, odnosno zadržava se njihov izvorni oblik:

Vašington, Habsburg, Rentgen (Röntgen) (ali:rendgen-aparat), Musorgorski, Tbilisi i dr.

82. a) Uobičajno je da se muslimanska imena Edhem, Midhat i Subhija pišu izvorno, sa neizmjenjenim zvučnim suglasnikom (d, b) ispred bezvučnog h.

          Pravopis dviju Matica smatra da je bolje ova imena pisati s promjenom po zvučnosti (Ethem, Mithat, Suphija)

b) I neka prezimena su uobičajna sa etimološkim načinom pisanja, npr. Grabčanović, Zubčević i dr.

B. JEDNAČENJE PO MJESTU TVORBE

83. Ova promjena je uža od jednačenja po zvučnosti – ona obuhavata s, z, i n i vrlo rijetko suglasnik h.

84. Kada se strujni zubni suglasnici s i z nađu ispred prednjonepčanih suglasnika č, ć, dž, đ, lj i nj, pomjeraju mjesto artikulacije i mjenjaju se u srodne, strujne prednjonepčane suglasnike š i ž.

          Međutim, ova se promjena ne vrši jednako ispred svih navedenih suglasnika.

85. Ispred č,ć,dž i đ suglasnici s i z mjenjaju se u š i ž u svim slučajevima:

košče (vok.) < kosče (:kosac) , gušče < gusče (:guska), nedonošče < nedonosče (:donositi), čašću < časću (čast-ju), šćućuriti se < sćućuriti se, miraždžika < mirazdžika (:miraz), raždžilitati se < razdžilitati se, grožđe < grozđe (: grozd-je) i sl.

Ako se nađu jedan do drugog dva suglasnika nejednaka po zvučnosti (npr. z i č ili s i dž), vrši se jednačenje po zvučnosti i jednačenje po mjestu tvorbe:

raščlaniti < rasčlaniti < razčlaniti, obraščić < obrasčić < obrazčić (:obraz), iščašiti < isčašiti < izčašti (:iz čaše), prkoždžija < prkozdžija < prkosdžija (:prkositi), rašćeretati se < rasćeretati se < razćeretati se i sl.

86. Ispred lj i nj suglasnici s i z se mjenjaju u š i ž u oblicima riječi i u izvedenim riječima.

mišlju < mislju (:misliti), ispražnjen < ispraznjen (:isprazniti), snošljiv < snosljiv (:snositi), pažljiv < pazljiv (:paziti), zakašnjenje < zakasnjenje (:zakasniti), mlažnjak < mlaznjak (:mlaz-ni) i sl.

87. U dva slučaja suglasnici s i z ostaju neizmjenjeni ispred lj i nj:

a) Na granici sastavnih dijelova složene riječi:

sljubiti se, sljutiti se, izljubiti, razljutiti, iznjuškati, raznježiti  i sl.

Nisu književni oblici koji se čuju u govoru: ižljubiti, ražljubiti i sl.

b) Kad su lj i nj dobiveni jotovanjem sa j od jata, tj. ispred l+je, n+je:

snježan, posljednji, bjesnjeti, zakasnjeli (zakašnjenje  nije ijekavizam), sljez, nasljednik, sljepci i sl.

Ne idu u književni jezik oblici koji se čuju u govoru: pošljednji, bješnjeti, zakašnjeli, šljez, našljednik, šljepica i sl.

88. Jednačenje po mjestu tvorbe javlja se u dodiru suglasnika n sa usnenim suglasnicima b i p: nadzubno n u takvom položaju mijenja se u srodni usneni suglasnik m.

Ova se promjena vrši u prostim i izvedenim riječima:

zelembać (:zelen), odbrambeni (:odbrana), stambeni (:stan), bombon(a) (fr. bonbon), crmpurast (:crn)

Međutim, u složenim riječima   na kraju prvog dijela složenice n ostaje u pisanju bez promjene.

jedanput, stranputica, crvenperka, vanbračni, Rizvanbegović, Osmanpašić i dr.

89. Mali je broj riječi u kojima se sughlasnik h nalazi ispred prednjonepčanog ć, pri čemu se h mijenja u š:

dršćem (i drhtim): drhtati, dašćem: dahtati, Bišća < Bihća (:Bihać) (danas običnije Bihaća). Tako i : Bišćanin, Bišćanka.

Ne ide u književni jezik dijalektsko šćela < htjela (preko: hćela)

22.05.2009.

VIII - PROMJENA GLASA L U O NA KRAJU RIJEČI I NA KRAJU SLOGA

             71. U jedno doba razvoja našeg jezika svako l na kraju riječi i na kraju sloga prelazilo je u o. Po tradiciji, u dobroj mjeri ovako je i ostalo sve do danas. Međutim, ima i odstupanja (tj. da l na pomenutim mjestima ostaje), a i kolebanja. Tako npr. imenicu pepeo (: pepel-a, pepel-u...) i pridjev veseo (vesel-a, vesel-i) izgovaramo isključivo s promjenom, riječi: bal, val, žalba, molba – bez promjene, a riječi: so, vo izgovaramo i sol, vol.

Prema tome, ovu glasovnu pojavu svrstavamo u ova tri slučaja:

- dosljedna zamjena,

- dvojaki oblici,

- bez zamjene.

72. Dosljednu zamjenu imamo:

a) U muškom rodu jednine glagolskog pridjeva radnog, naročito stoga što je o (<l) dobilo određenu funkciju, tj. postalo karakteristična oznaka ovog oblika (kao što je npr. –la nastavak za jedninu ženskog roda) Dakle, od nosi-ti imamo nosi-o(:nosi-la, -lo...), od čitati – čita-o...

Neknjiževni su oblici čitô, došô, pošô, koji se često čuju u govoru.

b) U imenicama ženskog roda sa završetkom –onica (od nekadašnjeg     –lnica):

radionica, učionica, čitaonica, štedionica.

c) Kod imenica muškog i ženskog roda u kojih se javlja i nepostojano a:

kotao (:kotla...), posao (:poslu, poslom), ugao – ugla, uzao –uzla, smisao – smisla, misao – misli.

73. Treba obratiti pažnju na to koje se riječi govore sa promjenom, a koje na oba načina, pošto se u potpunosti ne mogu obuhvatiti pravilima.

a) Znatan broj imenica i pridjeva upotrebljava se samo s promjenom:

pepeo, veo, seoba, dioba, žaoka i dr.; veso, zao, okrugao, nagao, debeo, kiseo, mio.

b) Najviše imenica na –lac izvedenih od glagola sa značenjem vršioca radnje ima u svim padežima osim u nominativu jednine i genitivu množine promjenu l u o:

čitalac – čitaoci, čitaocu..., pratilac – pratioca, žetalac – žetaoca, varilac – varioca. izvršilac – izvršioca, gonical – gonioca. U genitivu množine (kao i u nominativu jednine) l nije bilo na kraju sloga pa je ostalo nepromjenjeno: čitalaca, pratilaca, žetalaca....

Treba dobro paziti na oblike nominativa jednine i genitiva množine ovih imenica – tj. s neizmenjenim l, jer se često u govoru prema ostalim padežima (pod uticajem analogije), čuju s promjenom l u o: jedan slušaoc, više slušaōcā (treba: jedan slušalac, više slušalācā)

          c) Ukoliko se ovakve imenice tvore od jednosložne glagolske osnove ili kada znače čovjeka koji se nalazi u nekom stanju, nosioca neke osobine i sl., l mahom ostaje bez promjene ili mogu biti oba slučaja:

tkalac - tkalaca (tka-ti), prelac –prelca (pres-ti), pa i znalac – znalaca (zna-ti), pogorjelca i pogorioca (od pogorjelac), stradalca i stradaoca. Ali samo: imalac – imaoca, starosjedilac – starosjedioca.

d) Suglasnik l ostaje bez promjene i kod imenica na –lac izvedenih od drugih riječi (sa osnovom –l): bijelac –bijelca (:bijel), žalac – žalca, nevaljalac – nevaljalca (:nevaljao - nevaljala), palac – palaca, ilegalac – ilegalaca, metalac – metalaca i sl.

 74. a) Dvostruki oblik ima znatan broj imenica i pridjeva:

odio i odjel, predio i predjel, razdio i razdjel, so i sol, vo i vol, sto i stol, do i dol; seoce i selce, stoca i stolca (:stolac), kolca i koca, krilce i krioce (genitiv množine selaca, stolaca, kolaca ....); obao i obal, topao i topal, čio i čil, bijel i bio*, cio i cijel.

* op.mene – mislim da je ovaj primjer tipičan samo za područje ekavice, bel i beo,  na područuju ijekavice nešto se ne susretoh sa istim, dok ikavci najčešće upotrebljavaju bil(i).

b) Međutim, ukoliko su to vlastita imena, upotrebljavaju se samo onako kako ih mještani izgovaraju, odnosno kako je uobičajno:

Soko (prezime i geografsko ime), Soko-grad, Sokolac – Sokoca (kod Sarajeva), Stolac – Stoca, Stočanin, Novoseoci (selo u općini sokolačkoj), Selca (Hrv. primorje), Delnice, Dolac – Doca (kod Travnika).

75. Postoji znatan broj riječi, naših i stranih, kod kojih l ostaje bez promjene.

a) Od naših riječi to su imenice i pridjevi:

- bol, bolnik, bolnica, val, glagol, ždral, stolnjak, načelnik, đavolstvo, molba, žalba, Milka; djelce, rilce, stabalce, ogledalce i dr.;

- ohol, glagolski, školski, sokolski, kolski, okolni, stalna, silna, zahvalna i dr.  

b) Gotovo sve strane riječi pišu se  sa l:

- bal, palma, žurnal, apostol, general, maršal, fudbal, metal, skandal, kanal, bokal, telal, zumbul, bulbul (???) i dr.

20.05.2009.

VII - ПРОМЈЕНЕ СУГЛАСНИКА К,Г,Х

 

61. Не улазећи у околности под којима су све сугласници к,г,х прелазили у друге сугласнике, данас констатујемо да су у једно вријеме ови сугласници:

- испред обличког наставка –е, те испред –е и –и којима почињу неки наставци за творбу нове ријечи прелазили у предњонепчане сугласнике ч, ж, ш, а

- испред обличког наставка –и у зубне сугласнике ц, з, с.

У оба случаја дошло је дакле до палаталиyовања задњонепчаних сугласника, тј. до преношења артикулације са меког на тврдо непце (на палатум, према латинском), односно дошло је до приближавања мјеста творбе ових сугласника самогласницима е и и. Ова се појава назива палатализација.

Промјена у ч, ж, ш назива се прва палатализација, а промјена у ц, з, с, друга палатализација.

62. а) тако прву палатализацију имамо у именичким и глаголским облицима:

јуначе (:јунак), друже (:друг), душе (:дух), печем (:пеку),жеже (:жегу), вршемо (:врху), рече (:рекох), стиже (:стигох), оврше (:оврхох), довучен (:довукао), острижен (:остригао), овршено (:оврхао).

Као што видимо, ова промјена се врши:

-у вокативу једнине именица мушког рода које завршавају на један од сугласника,

- у презенту,

- у аористу (у 2. и 3. лицу једнине)

- у глаголском придјеву трпном

б) Исту промјену имамо и у изведеницама:

унуче (:унук), ручетина (:рука), ножетина (:нога), јуначина (:јунак), рожина (:рог), дружина (:друг), момчић (:момак), кружић (:круг), крушић (:крух), замомчити се, уручити (:рука), дружити се, снажити (:снага), машити (:мах), пушити (:пухнути).

ц) У изведеницама које се творе наставком –ица стање је двојако:

1) Заједничке именице са деминутивним значењем оне које значе женски род према мушкоме – имају промјењен задњонепчани сугласник:

- дјевојчица (:дјевојка), унучица, длачица (:длака), јабучица, кашичица, крушчица, мотичица, рјечица (:ријека), сламчица, шачица, шипчица, дужица (:дуга од каце, бурета), ножица, ручица – у деминутивима (али: ногица, рукица у хипокористичном значењу);

- вучица (:вук), курјачица, хајдучица, пророчица – у именицама за означаванеј женског рода.

2) Код личних имена и неких категорија заједничких именица углавном се одступа од палатализације. (Ова одступања махом се подударају у И и ИИ палатализацији, видјети под 64.)

д) У творби присвојних придјева на –ин данас се врло ријетко врши палатализација: дјевојчин, мајчин, владичин (али: биљкин, кћеркин, кугин, дугин, снахин). 

                63. Другу палатализацију имамо:

                 - у дативу и локативу једнине именица женског рода на –а:

рука – руци, мука – муци, слика – слици, бука – буци, дјевојка – дјевојци, јабука – јабуци; нога – нози, снага – снази, слога – слози; сврха – сврси;

          - у номинативу и дативу, инструменталу и лоактиву множине именица мушког рода које завршавају на сугласник:

јадник – јадници – јадницима, вук – вуци – вуцима, радник – радници – радницима; брлог – брлози – брлозима, разлог – разлози – разлозима; орах – ораси – орасима, успјех – успјеси – успјесима;

          - у императиву: вуци, вуцимо, вуците (:вуку), реци (:рекох), лези (:легох)

          - у имперфекту: туцијах... (:тукао), стризијах... (:стригао)

          64. и у првој и у другој палатализацији знатна су одступања од промјене велара: сугласници  к, г, х поново су успостављени у многим ријечима. То су прије свега лична имена, затим именице од мила, женска имена народности и називи становника, именице које значе носиоца особине по боји или чему другоме, припадност, занимање и сл., а такође и присвојних придјева на –ин изведених од ових именица.

а) Лична имена:

          - Анки, Милки, Зденки, Стојанки, Олги, Насихи, Мелихи, Луки, Ђоки, Мехи и др.;

          - Анкица (и: Анчица), Милкица, Зденкица, Олгица, Ђокица, Мехица и др. (али обично: Дубравчица, Иванчица);

          - Анкин, Милкин, Зденкин, Стојанкин, Насихин, Мелихин, Лукин, Ђокин, Мехин и др.

          б) Ријечи одмила (хипокористици):

          - баки, секи, коки, стрики, ујки, дики, зеки, роги, мајки (али: мâјци) и сл.;

          - бакица, кокица, секица, ујкица, мајкица (али: мâјчица) и др.;

          - бакин, секин, кокин, стрикин, ујкин, дикин , зекин, мајкин (али: мâјчин) и др.

          ц) Женска имена народности и назива становника:

          Босанки, Србијанки, Словенки, Македонки, Муслиманки, Холанђанки, Тузланки, Новосађанки, Загрепчанки, Херцеговки, Далматинки и др.

        - Босанкин, Србијанкин итд.

Ово вриједи и када се неки називи употребљавају за неко предузеће, творницу, лист и др.

          д) Именице женског рода које значе носиоца особина по боји или чему другом:

          - црнки, плавојки, блондинки, бијелки, руменки, бисерки, љепојки и др.

          - црнкин, плавојкин итд.

е) Именице женског рода које значе припадност, занимање и сл.:

- грађанки, сељанки, мјешанки, планинки, павничарки, пасторки, баштованки, вратарки, библиотекарки и др.

- грађанкин, сељанкин итд.

65. Код неких ријечи задњонепчани сугласници остају неизмјењени као резултат тежње за чувањем основе (углавном код двосложних именица):

- мука – муки, кука – куки (али: окука – на окуци), чука – чуки, гука – гуки, слуга – слуги (и: слузи), куги, жеги (и: жези), бухи, јухи, мухи, снахи (и: снаси), стрехи и сл.

- тукица, кукица, јухица итд.;

- тукин, кукин, слугин, бухин, унукин итд.

66. Промјена се не врши ни у именицама женског рода са сугласничким скупом на крају основе код којих би се промјеном велара основа знатно измјенила или би настао сугласнички скуп тежак за изговор.

Имамо двије врсте таквих именица:

а) са сугласничком скупином цк, зг и сх; чк и ћк:

- коцки, Миљацки, Гроцки, дрезги, мазги, тезги, Пасхи; мачки, значки, кучки, воћки, праћки и сл.;

- коцкица, мазгица, тезгица, мачкица итд.

          - коцкин, тезгин, мачкин итд.

          Код именица мушког рода са чк и ћк промјена се врши:

закључак – закључци, тучак – тучци, цврчак – цврчци, мућак – мућци, прстићак – прстићци, стећак – стећци и сл.;

          б) са сугласничком скупином тк, у коме би се палатализацијом велара к сугласник т губио (испред ц или ч). Код двосложних ријечи група тк редовно остаје неизмјењена, а код висесложених има колебања, са чешћим чувањем групе тк:

          - гатки, тетки, сплетки, мотки, притки, патки, четки; алатки, честитки, решетки, гугутки, крелетки, осмољетки (али: приповјетки и приповјеци, загонетки и загонеци);

          - теткица, паткица, четкица итд.;

          - теткин, паткин, четкин итд.

Међутим, у номинативу множине именица мушког рода са сугласничким скупом тк и дк палатализација се редовно врши, са губљењем тд) испред ц:

          летак – леци (< летци), метак – меци, добитак – добици, почетак – почеци, згодитак – згодици, додатак – додаци, желудац – желуци (< желудци), преградак – преграци.

          ц) И у ријечима са сугласничким скуповима ск и шк је неуједначено: у дативу и локативу једнине именица женског рода и у творби деминутива палатализација се врши, а у творби присвојних придјева сугласник к остаје без промјене:

          - гусци (али и: гуски), љусци, дасци, крушци, пушци и сл.;

          - гушчица, љушчица, дашчица, крушчица, пушчица и сл.;

          - али: гускин, љускин, даскин, крушкин, пушкин.

          Хипокористици од ових именица су без промјене:

          гускица, љускица, пушкица.

             67. Географска имена се различито понашају у погледу промјене задњонепчаних сугласника.

Постоје три групе:

а) Ако се у неком георафском имену осјећа жива веза са заједничком именицом, промјена се обично врши:

у Бањој Луци (и: Бањалуци), у Бачкој (Кривој, Брзој, Смедеревској, Лушци) Паланци, у Ријеци, на Сутјесци (али: Сутјескин), у Јабуци;

б) у географским именима код који се та веза не осјећа има колебања, али је обичније да велари остају непромјењени:

Боки, Пожеги, Градишки, Лики (и: Лици), Креки, Крки, Врхники, Струги, Ечки, Брки (рјечца у сјеверној Босни);

ц) у страним географским именима обичније је немјењаје.

Тако поред: у Америци, у Африци, на Корзици имамао: у Меки, Костарики, Казабланки, на Волги, у Малаги и сл.

68. Заједничке именице страног поријекла неједнако се односе према овој промјени.

а) Двосложне именице женског рода већином чувају велар неизмјењен:

деки, фоки, клики, марки, маски, шминки;  алги, черги, дроги, лиги, сфинги, шеги, ваги (и: вази); чохи, Пасхи, психи и сл. (али: банци, барци, кавзи, у теци)

б) Од тросложних  и вишесложених именица женског рода промјени су склоне именице с веларом к на крају основе, док се у оних са г и х промјена обично не врши:

- апотеци, библотеци, фабрици, фиоци, физици, графици, реалци, републици, рубрици, механици, трафици (али: арабески, бурлески, хуморески, копачки);

- еклоги (???), фаланги, харинги, интриги, кациги, кечиги, аги*, колеги*, омеги, остриги, синагоги, епохи епоси), синегдохи и сл.

(* - м.род али се у случају палатализације обје понашају као ж. род, исто вриједи за већину именица м. рода које завршавају на –а, напомена додата од стране мене.)

ц) Уколико се од ових именица творе присвојни придјеви, велари обично остају неизмјењени:

- фокин, агин*, алгин, чергин, баркин, харингин, кечигин, колегин* и сл.

д) У именица мушког рода палатализација се редовно врши:

атак – атаци (атацима), бифтек – бифтеци, кајак – кајаци, ризик – ризици; булдог – булдози, дриблинг – дриблинзи, митинг – митинзи, трениг – тренинзи; монах – монаси, и сл.

69. Под истим условима, тј. испред е и и, прелази и зубни  сугласник ц, а понекад и з у предњонепчане ч и ж. У далекој прошлости су се мјесто ц и з налазили к и г, који су под анрочитим условима касније прешли у ц и з. Према томе, и овдје имамо промјену по И палатализацији, која је извршена у давној прошлости, још док су ту били сугласници к и г.

Тако данас имамо:

- оче (вокатив од отац), старче, стриче, ловче, јарче, мјесече и сл.; кнеже, витеже;

- очев, старчев, стричев, ловчев, јарчев, мјесечев, кнежев и сл.;

- Ивичинин (а не: Ивицин), Аничин, Миличин, стричин, удовичин, вјеверичин и сл.;

- старчина, шаљивчина, лончина, мјесечина и сл.;

- старчић, лончић, трговчић, зечић, палчић и сл.

70. У присвојним придјевима од именица на –чица (дјевојчица, мајчица, љубичица) не врши се промјена ц у ч због постојања ч у претходном слогу:

- дјевојчицин, мајчицин, пророчицин, птичицин, вучицин, љубичицин, Анчицин (:Анчица), али: Анкичин (: Анкица) и сл.

Мјесто ових придјева уобичајна је употреба посесивног генитива (књига дјевојчице, ријечи мајчице).

Напоменимо на крају да је тенденција ка немјењању велара врло јака и да сва колебања нису могла бити обухваћена датим правилима. На њих ће бити указано у Правописном рјечнику. (који је веома упитан код овог прекуцавања)

 

19.05.2009.

VI - SUGLASNIK J

               52. Kada se suglasnik j nalazi ispred samoglasnika i, kojemu je blizak po artikulaciji, javlja se znatno kolebanje u njegovom obilježavanju, naročito između dva samoglasnika, tako da to u pravopisu predstavlja poseban proble.

U pisanju j griješi se dvojako:

- piše se ondje gdje mu nije mjesto (bijo, vidijo, mjseto bio, vidio)

izostavlja se ondje gdje ga treba pisati (koi, moi, mjesto:koji, moji)

S obzirom na nepostojanost artikulacije suglasnika j pored i; postoje određena pravila za njegovo pisanje, prvenstveno u položaju između dva samoglasnika kada je jedan od njih i.  

- i + ostali samoglasnici;

- ostali samoglasnici + i.

53. Ka je smoglasnik i na prvom mjestu, a na drugom jedan od ostala četri samoglasnika, vrijede sljedeća pravila:

i+a,e,u

a)   Ako je drugi samoglasnik a, e, ili u, piše se j:

Anđelija, Marija, Husnija, Azija, Italija, Dijana, Dalmacja, Sarajlija, materija, gimnazija, nacija, hadžija, siledžija, sevdalija, šerijat, dijagnoza, dijagram, dijalekt, dijamnt, avijatičar, brijati, pijaca, kijamet, prijati, napijati, sijati, socijalna, televizija, dijeta, higijena, oficijelan, pijetet, principijelan, aluminijjum, akvarijum, opijum, pijuk, trijumf, vijuga, pijukati itd.;

-taksija, taksiju, -ijem (prema onom:taksi), Verdiju, Verdijev (:Verdi), Gadafija (:Gadafi) i sl.

Između dijelova složenih riječi j se u ovakvom slučaju ne piše: iako, diarhija (dvovlašće), prianjati (:prionuti), arhiepiskop (arhi+episkop, ali arhijerej od: arhi+jerej), priučen, priuza i dr.

          i+o

b)   Ako je drugi samoglasnik o, tada se j ne piše:

dio (ali: dijela, dijelu...), dioba, cio (ali:cijel), bio, nosio, htio, volio, prionuo, iole, violina, avion, pionir, radio (ali: radija, radiju), trio (ali:trija, triju), nacionalan (ali nacija), kamion, milion (ali: milijun), idiot, biblioteka, fioka, studio (ali:studija, studiju), Mârio (ali: Mârija, Mâriju), Tokio (ali:Tokija,-ju) i dr.

          Suglasnik j ostaje između i i o u vokativu i instrumentalu imenica na –ija: sudijo, delijo, zantlijo, hadžijo, kavgadžijo, zmijo i dr., sudijom, zmijom, i dr., u imenima odmila Mijo (:Mijat), Cvijo (:Cvijan) i sl.  u nekim pojedinačnim riječima: vijoriti se, vijoglav, vijorog (:viti –vijem), zmijolik (:zmija) i dr.

a,e,o,u +i

54. Kada je samoglasnik i na drugom mjestu, a na prvome jedan od ostalih samoglasnika, postupa se dvojako. 

božji i božiji, vražji i vražiji, zečji i zečiji, pačji i pačiji, dječiji i dječiji, čovječji i čovječiji, ovčji i ovčiji, kozji i koziji, pasji (samo tako) i dr.

nastavak j slijedi 57,58,59,60 kasnije :)))

a) Ako se osnova riječi završava na j, ono se piše u oblicima te riječi i u riječima izvedenim od te osnove:

moji (:moj), svojih (:svoj), Muji, Mujin (:Mujo), muzeji (:muzej), seji, sejin, (:seja) Grujić (:Grujo), Smajić (:Smajo), Kajin (:Kaja) rajin (:raja), tajin (:tajo), tajiti (:tajna), dojiti, dojilja (:dojka), sjajiti (:sjaj), Radojica (:Radoje), osvojiti (:svoj), kalajisati (:kalaj), izdajica (:izdaja), perajica (:peraja), Krajina (:kraj) itd .

Suglasnik j se zadržava u svim oblicima ovih i sličnih riječi u međuvokalskom položaju (mojega, svojemu, Muje, Gruje, Smaje, raje, dojenje, krajevi i sl.)

b)  J se ne piše u riječima stranog porijekla, pretežno turskim, a i u složenicama:

Maida, Sait, Nail, Kain, čair, daidža, tain, kaiš, laik, analisati, naivan, neimar, seiz, reis, ćeif i dr.; naime, iznaimati, oivičiti, poigrati se, uistinu, obuimati, uigran i sl.

Ovako se postupa i u oblicima množine stranih (franscuskih) imena sa dugim o ili e na kraju (biro, rešo, kupe, defile i dr.):

biroi, biroima, rešoi, rešoima, novoi, nivoima, depoi, depoima, kepei, kupeima, defilei, defileima, bifei, bifeima, rezimei, rezimeima, atašei, atašeima i dr.

55. a) J se piše između dva i:

čiji, nučiji, noviji, stariji, veseliji; hadžiji, hadžijin, sudiji, sudijin, kadiji, kadijin, zanatliji, zanatlijin; Miji, Mijin, Iliji, Ilijin, Veliji, Velijin, Fahriji, Fahrijin, Anđeliji, Anđelijin; avlijica, činijica, ćelijica, kutijica, hartijica itd.

b)  U nekim riječima, najčešće u prezimenima, suglasnik j ispada i tada se oba i sažimaju u jedno, dugo i:

Ilić (<Ilijić: Ilija), Sarajlić (< Sarajlijić: Sarajlija), Popadić (<Popadijić: popadija), Delić (<Delijić: delija), Samardžić (<Samardžijić: samardžija), Zildžić (<Zilidžijić: zildžija); hadžinica (<hadžijinica: hadžijin), komšinica (< komšijinica : komšijin), spahinica (<spahijinica : spahijin), kadinica (<kadijinica: kadijin) i sl.

56. a) J se piše u pridjevima i prilozima na –ski izvedenim od imenica na –ija i –ij:

avlijski, komšijski (pored:komšinski), sudijski, azijski, belgijski, zanatlijski, meraklijski, halvadžijski, rakijski, (h)istorijski, akvarijski (pored: akvarijumski), aluminijski (pored: aluminijumski), studijski, simpozijski (pored: simpozijumski)  i dr.

b) J se takođe piše u pridjevima izvedenim nasatavkom –ij odnosno –iji: 

božji i božiji, vražji i vražiji, zečji i zečiji, pačji i pačiji, dječiji i dječiji, čovječji i čovječiji, ovčji i ovčiji, kozji i koziji, pasji (samo tako) i dr.

  

57. a) U prostim i složenim glagolima s jednosložnim korjenom na –i, j se piše u imperative:

pij, pijmo, pijte, popij, popijmo, popijete, šij, sašij, mijte se, umijte se, lijmo, prolijmo i sl.

Tako je i kod glagola umjeti i razumjeti:

umij, razumij, razumijmo, razumijte.

b) J se piše in a kraju stranih riječi na –ijum kada se one upotrebljavaju bez krajnjeg –um:

aluminij, auditorij, akvarij, atrij, magnezij, medij, natrij, prezidij, sanatorij i sl.

58. Zbog srodnosti artikulacije suglasnika j i samoglasnika i, ovi glasovi ponekad prelaze jedan u drugi, pa se u pisanju naporedno upotrebljavaju riječi sa j i sa i:

zejtin i zeitin, Mihailo, Mihailović i Mihajlo, Mihajlović, Smailović i Smajlović, Aiša i Ajša,Naila i Najla i dr.

Oblici sa j su običniji.

59. Neujednačenost u pisanju j u međusuglasničkom položaju javlja se i pored samoglasnika e:

a) Ponekad se j piše i između dva samoglasnika kada je jedan od njih e (obično na kraju riječi):

alineja, ideja, epopeja, Odiseja (:Odisej), Koreja, Gvineja, plejada.

b) U većini slučajeva j se ne piše u ovakvom položaju:

ideal, idealan, realan, realizam, realka, reakcija, geak, Sead (ali:Sejo), seansa, maestral, poezija, koeficijent, koegyistencija, jedanaest, dvanaest,… devetnaest, bifea (bifeu, bifeom), kupea, defilea i dr.

60. Iza mekih suglasnika ć, đ i nj ne može stajati suglasnik j koji je takođe mek. Izuzetak je imenica punomoćje (običnije: punomoć).

18.05.2009.

V - SUGLASNIK H

48. U našem jeziku upotreba glasa h jedno je od vrlo značajnih ortoepskih (izgovornih) i pravopisnih pitanja, jer se zbog slabe artikulacije ovoga glasa javlja nesigurnost u njegovoj upotrebi, koja se ispoljava u sljedeća tri vida:

 

- suglasnik h se izostavlja tamo gdje mu je mjesto

- upotrebljava se (govori i piše) gdje mu nije mjesto

- umjesto izgubljnenog h, naročito između dva samoglasnika, javljaju se drugi glasovi (v ili j)

49. Osnovna načela u izgovoru i pisanju glasa h jesu:

a) glas h treba izgovarati i pisati:

-      gdje mu je po postanku mjesto:       

hajduk, hvala, haljina, hanuma, Hasan, hljeb, hoću, hiljada, hladan, hrpa. hrana, hrapav, grah, mahati, mahuna, nahraniti, čahura, snaha, kruh, kožuh, propuh, ruho, juha isl.;

-      u genitivu množine pridjeva, pridjevskih zamjenica i rednih brojeva:  

dobrih (ljudi), lijepih (djevojaka), crvenih (ruža), tvojih (bilježnica), vaših (sinova), njezinih (haljina), prvih (dana);

-          u 1. licu jednine aorista i u 1. licu jednine i 3. licu množine imperfekta;

rekoh, ispričah, pročitah, vidjeh, pisah, govorah, moljah, pishu, govorahu, moljahu.

b) U našem jeziku (posebno u bosnskohercegovačkom standardnom izrazu) ima podosta riječi u kojima su glasovi v ili j ravnomjerno pojavljuju sa glasom  h:

duhan i duvan, duhati i duvati (ali samo: duhnuti), kuhar i kuvar, gruhati i gruvati, suh i suv, uho ili uvo, kihati i kijati i sl.

 Uzrok ovoj pojavi treba tražiti u utjecaju narodnih štokavskih govora na književni jezik.

U istom tekstu ne bi trebalo upotrebljavati istu riječ u dva oblika (duhan i duvan, uho i uvo, kihati i kijati), ali se razne riječi mogu upotrebljavati i sa jednim i sa drugim suglsnikom (buha, suv, kuhati, duvati, duhan, uho isl. )

 Riječi stranog porijekla historija i njene izvedenice običnije su u Bosni i Hercegovini bez h: istorij, istorijski, istoričar. Međutim oba oblika su književna.

c) U nekim slučajevima ustalili su se oblici sa v ili j:

buzdovan, marva, zijevati, ismijavati se, proja, jendek (ali i: hendek), promaja (ali i : promaha), aždaja (ali i: aždaha).

50. Glas h se izgovara i piše u riječima sa skupom hv;

hvatati, hvaliti, hvala, hvat, Hvar

 Ne valja ovu skupinu zamjeniti glasom f (što je često u govoru): fatati, fala, itd, niti navedene riječi izgovarati bez h (vatati, valiti itd)

Treba obratti pažnju na riječi kod kojih se u govoru čuje glas h iako mu tu nije mjesto:

rđav (ne: hržav), rvati se (ne:hrvati se), rzati (ne: hrzati), ametom, ametice (ne: hametom, hametice), lako (ne:lahko), meko (ne:mehko), venuti (ne: vehnuti) idr.

 51. Lična imena i prezimena i geografski nazivi izgovaraju se i pišu onako kako se u dotičnom kraju upotrebljavaju, odnosno kako glasi nečije ime i prezime:

Miho i Mijo, Midhat i Mijat, Hristo i Risto, Hristić i Ristić, Hrelj i Relja, Hrenovica i Renovica;

Reljevo, Hrasnica, Hrasno, Grahovo, Oriovac isl.

          Bez h na početku su muslimanska ženska imena, Ajka, Ajkuna, a bez h na kraju muška imena Riza, Zekerija i Zija.

17.05.2009.

MRTVI JEZIK - НАШ ЈЕЗИК

dr. SVETOZAR MARKOVIĆ
MUSTAFA AJANOVIĆ
dr.ZVONIMIR DIKLIĆ

PRAVOPISNI PRIRUČNIK

SRPSKOHRVARTSKOG-HRVATSKOSRPSKOG JEZIKA

 

ПРАВОПИСНИ ПРИРУЧНИК

СРПСКОХРВАТСКОГ-ХРВАТСКОСРПСКОГ ЈЕЗИКА

 

XII izdanje

 

‘SVJETLOST’, OOUR ZAVOD ZA UDŽBENIKE I NASTAVNA SREDSTVA,

1985

Stručni konsultanti:

dr. Ismet Smailović, prof. Pedagoške akademije, Banjaluka

Nada Senić, profesor, Sarajevo

Hrvoje Križić, profesor, Bugojno

 

Recenzenti:

Ivo Grgurev, profesor, Sarajevo

Mevlida Garić-Karadža, profesor, Sarajevo

Blažo Miličević, profesor Pedagoške akademije, Sarajevo

Odgovorni urednik: Azra Bakšić

Tehnički urednik: Vlatka Dizdarević

Naslovna strana: Ivica Čavar

Izdavač: ‘SVJETLOST’, OOUR ZAVOD ZA UDŽBENIKE

 I NASTAVNA SREDSTVA, SARAJEVO

Za izdavača: Savo Zirojević

Tiraž: 20.000


Pedagoški savjet Bosne i Hercegovine, svojim aktom broj 07-100 od 15.jula 1977.godine, preporučio je upotrebu ovog priručnika u starijim razredima osnovne škole i srednjim školama, ali bez obaveze učenika na njegovu nabavku.

 

<< 05/2009 >>
nedponutosricetpetsub
0102
03040506070809
10111213141516
17181920212223
24252627282930
31