90. Кад се у језику нађу један до другога два једнака или слична сугласника, односно сугласнички скупови тешки за изговор, долази до поједностављивања у изговору, а најчешће и у писању:
-два једнака или слична сугласника обично се своде на један;
-у сугласничким скуповима тешким за изговор један се сугласник губи.
Ова се појава зове губљење (испадање) сугласника.
91. Два једнака или слична сугласника могу се наћи један до другога у изведеним или сложеним ријечима. Овоме често претходи једначење по звучности или једначење по мјесту творбе (или обоје).
а) У изведеним ријечима, код придјева на –ски:
руски (< рус-ски), пруски (< прус-ски), врбаски (< врбас-ски), срески (< срез-ски, преко: срес-ски) париски (< париз-ски, преко:парис-ски, али и паришки, аналогијом према Парижанин).
б) У сложеним ријечима:
безакоње (:без закона), безуб (:без зуба), безвучни (:без звука), одијелити (: од-дијелити), одужити се (:од-дужити се), беживотан (:без живота), ражалостити (:раз-жалостити), ражарити (:раз-жарити), расипати (: раз-сипати), иситнити (: из-ситнити, преко: ис-ситнити), ишарати (:из-шарати, преко: ис-шарати), рашити (:раз-шити, преко:рас-шити).
Ријетки су случајеви да се удвојени сугласници чувају. Такав изузетак је удвојено ј у суперлативу придјева (и прилога) који почињу сугласником ј:
најјаднији, најједноставнији, најјефтинији, најјужнији.
Оваквих изузетака има, понекад, и у сложеним ријечима:
преддржавни , поддијалект, ваннаставни, нуззарада, транссибирски.
92. Губљење сугласника у сугласничким скуповима тешким за изговор може бити у групама од два или три сугласника. Ово губљење обухавата сугласнике т и д.
а) Сугласници т и д губе се кад се нађу испред африката (ц, ч, ћ, ђ и џ), пошто африкате у свом првом дијелу садрже елементе гласова т или д (и овдје, дакле, имамо удвајање т или д.) Тако се нпр. од именице отац гентив изговара и пише оца (< отца), вокатив оче (< отче), присвојни придјев је очев (< отчев), од именице желудац ген.јед. је желуца (< желудца), инстр. желуцем (< желудцем), ном. мн. желуци (< желудци); од именице инат изведена је именица инаџија преко инатџија и сл.
Тако је и: светац – свеца (< светца) – свеци (< светци) – свечев (< светчев), судац –суца (< судца) – суци (< судци) – сучев (< судчев), задатак – задаци (< задатци), предак – преци (< предци), тренутак – тренуци (< тренутци), остатак – остаци (< остатци), губитак – губици (< губитци), итд.
У ријетким случајевима допушта се писање сугласника д и у оваквом положају, нпр. у неким географским именима, да би се истакла разлика према неком другом имену или да би се избјегла велика промјена ријечи: Градац –ген. Градца (за разлику од Граца, града у Аустрији), Арадац – Арадца, Забрдац – Забрдца, Бргудац – Бругудца и сл.
б) Губљење т испред африката имамо и у футуру глагола на –ти када се овај облик пише као једна ријеч:
радићу (<радит ћу), писаћеш (< писат ћеш), пјеваћемо, читаћемо, јешћу (јест ћу, са промјеном с испред ћ у ш) итд.
Међутим овај облик се пише и са двије ријечи, тј. као сложени глаголски облик и тада т остаје:
радит ћу, писат ћеш, пјеват ћемо, читат ћете, јест ћу итд.
Изговор је у оба случаја исти, без т.
ц) Сугласници т и д губе се испред сугласничке групе шт:
хрваштина (<хрватштина), госпоштина (<господштина), (али само будшто, кадшто, јер су ово сложене ријечи)
д) Сугласници т и д не губе се на крају првог дијела сложенице (због мале паузе која се јавља између дијелова сложенице):
натчовјечан (< надчовјечан), отцијенити (<одцијенити), отћушнути (<одћушнути), отчепити (<одчепити), потчинити (<подчинити), подџарнути (< под-џарнути), потцртати (< подцртати) и сл.
93. У скуповима од три сугласника т и д се губе кад су испред њих струјни сугласници с, з, ш или ж, а иза њих б, к, л, љ, м, н или њ. Тако имамо:
тазбина (< таст-бина), ген. залиска, напрска (< залистка, хапрстка: залистак, напрстак), одрасла (< одратсла: одрастао), болешљив (< болест-љив), усмени (< устмени: уста), радосна, савјесна (< радост-на, свјест-на), годишњак (< годиштњак: годиште), нужно (< нуждно: нужда), лисник (< листник), мјесни (< мјестни: мјесто), обласни (< областни: област), земљишни (< земљиштни: земљиште) и сл.
94. Од претходног правила одступа се у неким категоријама ријечи и у појединачним ријечима:
а) Нарочито је бројна категорија именица изведених наставком –киња од именица страног поријекла на –ист у којој се т пише у сугласничкој групи стк:
гимназисткиња, антифашисткиња, активисткиња, авантуристкиња, телефонисткиња, пијанисткиња итд.
б) Неки придјеви страног поријекла који имају само одређени вид задржавају т: азбестни (: азбест), протестни (: протест), кастни (:каста).
ц) Сугласник т се не губи у групи стљ у придјеву попустљив и његовим изведеницама, попустљивост, попустљивац и у придјеву прстни (:прст), за разлику од прсни (: прса).
95. У народним говорима јавља се губљење експлозивног сугласника на почетку ријечи испред неког другог обично експлозивног сугласника (тица мј. птица, каница мј. тканица, ђе мј. гђе < гдје, чела мј. пчела, шеница мј. пшеница). Ови облици нису књижевни. Међутим, у једном случају овакво губљење вриједи и за књижевни језик – то је губљење т у замјеници тко и њеним сложеницама. Оба су облика равноправна у књижевном језику, тј. ко и тко, неко и нетко, свако и сватко, нико и нитко и сл. У осталим падежима облици су једнаки: кога, коме (или кому) итд.
96. Од других случајева губљења сугласника у сугласничким скуповима доста је често губљење с иза африката ч и ћ и иза струјних сугласника ш и ж. Ово губљење имамо у придјева (и прилога) изведених са наставком –ски и именица с наставком –ство. Код именица к, г, х и ц губљењу је претходила палатализација.
-ски: младићки (< младићски), бихаћки (< бихаћски), коњички (< коњичски : Коњиц), височки (< височски : Високо), никшићки (< никшићски), бечки (< бечски), племићки (< племићски), јуначки (< јуначски: јунак), врашки (< вражски: враг), сиромашки (< сиромашски: сиромах) и сл.
али: могућство, покућанство, преимућство, племићство (тј. с од наставка –ство задржава се иза ћ).
97. Да би се избјегло нагомилавање (у истом или у сусуједним слоговима) истих или сродних сугласника, у неким случајевима имамо и губљење сугласника (сонанта) в, као нпр. у називима становника и придјева од њих:
Будљанин, Будљанка, будљански (< Будвљанин: Будва), Неретљанин, Неретљанка, неретљански (Неретвљанин: Неретва)- данас обичније Будванин и Неретванин.
Ту појаву сусрећемо и у неким придјевима на –ов: буков ( < буквов: буква), смоков (< смоквов), бресков (бресквов) и сл.
