PRAVOPISNI PRIRUČNIK -SH-ХС- ПРАВОПИСН

S OBZIROM DA JE MOJ MATERNJI SRPSKOHRVATSKI - HRVATSKOSRPSKI JEZIK ODLUČIH U KORIST SVIH MENI SLIČNIH DA PREKUCAM PRAVOPISNI PRIRUČNIK U CIJELOSTI. TRI VARIJANTE NA KOJE SU GA PODJELILI, UNIŠTAVAJU KULTURNU BAŠTINU I JA ODBIJAM DA U TOME UČESTVUJEM.

28.05.2009.

I - PISMA

              1. U svojoj istoriji ljudsko društvo se služilo raznim pismima, od slikovnog, u obliku raznih figura, tzv. hijeroglifi, i klinastog do današnjeg alfabetskog pisma.

Danas se u svijetu upotrebljava više pisama (kinesko, japansko, jevrejsko, grčko, indijsko, arapsko, latinsko i dr.)

Najstarije salvensko pismo je glagoljica, koja je tokom vremena na nešem prostoru zamjenjena ćirilicom i latinicom. U Bosni i Hercegovini je jedno vrijeme bila u upotrebi i poseba vrsta ćirilice zvana bosančica, a od vremena turske uprave pisalo se i arapskim pismom (arabicom) na srpskohrvatskom jeziku – tzv. alhamijado-književnost.

2. Oba pisma našeg jezika su fonetska, što znači da svakom glasu odgovara jedan znak, sa izuzetkom tri glasa koja u latinici nemaju svojih posebnih znakova, već se obilježavaju sa dva znaka (od kojih se savaki samostalno upotrebljava i u svojoj posebnoj vrijednosti) – to su , lj i nj.

Iz potrebe da se u latinici identificira џ od дж, љ od лј i њ od нј, Đura Daničić je, za naučne potrebe, uveo znakove ģ (za џ), ļ (za љ.) i ń (za њ ) koji se i danas upotrebljavaju u nekim izdanjima Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti (npr. u Rječniku hrvatskog ili srpskog jezika).

U nekim stranim riječima čuje se nepravilan izgovor ињекција, коњугцација, коњуктура mjesto инјекција, конјугација, конјуктура.

Pogrešno je u latinici glas đ obilježavati sa dj. Ovim načinom možemo se služiti u kucanim tekstovima samo ako pisaća mašina nema znala đ. (Postoji određena navika kod profesionalnih tipkača, stečena pri učenju daktilografije, i u slučaju kad mašina ima pomenuti znak, što svakako treba izbjegavati.)

3. Poredak slova u latinici je sljedeći:

a, b, c, č, ć, d, dž, đ, e, f, g, h, i, j, k, l, lj, m, n, nj, o, p, r, s, š, t, u, v, z, ž.   

Ovo je abecedni red.

U ćirilici slova idu ovim redom:

а, б, в, г, д, ђ, е, ж, з, и, ј, к, л, њ, м, н, њ, о, п, р, с, т, ћ, у, ф, х, ц, ч, џ, ш.

Ovo je azbučni red.

4. Pored pet stalnih samoglasnika (a, e, i, o, u) u nekim slučajevima i suglasnik r ima funkciju samoglasnika, tj. nosilac je sloga.

a) Na početku riječi ispred suglasnika:

Rzav, rvati se, rzati, rt i sl.

Izuzetak su ijekavski oblici s početnim rje:

rječnik, rjeđi, rješenje.

b) Između suglasnika:

brz, hrčak, hrkati, hrskavica, hrsuz, srce, vrsta, vrt, Trst i sl.

Početno samoglasničko r čuva tu svoju osobinu i u složenim riječima:

zarzati, porvati se, zarđati.

28.05.2009.

X - ГУБЉЕЊЕ СУГЛАСНИКА

90.  Кад се у језику нађу један до другога два једнака или слична сугласника, односно сугласнички скупови тешки за изговор, долази до поједностављивања у изговору, а најчешће и у писању:

-два једнака или слична сугласника обично се своде на један;

-у сугласничким скуповима тешким за изговор један се сугласник губи.

Ова се појава зове губљење (испадање) сугласника.

91. Два једнака или слична сугласника могу се наћи један до другога у изведеним или сложеним ријечима. Овоме често претходи једначење по звучности или једначење по мјесту творбе (или обоје).

а) У изведеним ријечима, код придјева на –ски:

руски (< рус-ски), пруски (< прус-ски), врбаски (< врбас-ски), срески (< срез-ски, преко: срес-ски) париски (< париз-ски, преко:парис-ски, али и паришки, аналогијом према Парижанин).

б) У сложеним ријечима:

безакоње (:без закона), безуб (:без зуба), безвучни (:без звука), одијелити (: од-дијелити), одужити се (:од-дужити се), беживотан (:без живота), ражалостити (:раз-жалостити), ражарити (:раз-жарити), расипати (: раз-сипати), иситнити (: из-ситнити, преко: ис-ситнити), ишарати (:из-шарати, преко: ис-шарати), рашити (:раз-шити, преко:рас-шити).

Ријетки су случајеви да се удвојени сугласници чувају. Такав изузетак је удвојено ј у суперлативу придјева (и прилога) који почињу сугласником ј:

          најјаднији, најједноставнији, најјефтинији, најјужнији.

Оваквих изузетака има, понекад, и у сложеним ријечима:

          преддржавни , поддијалект, ваннаставни, нуззарада, транссибирски.

92. Губљење сугласника у сугласничким скуповима тешким за изговор може бити у групама од два или три сугласника. Ово губљење обухавата сугласнике т и д.

а) Сугласници т и д губе се кад се нађу испред африката (ц, ч, ћ, ђ и џ), пошто африкате у свом првом дијелу садрже елементе гласова т или д (и овдје, дакле, имамо удвајање т или д.) Тако се нпр. од именице отац гентив изговара и пише оца (< отца), вокатив оче (< отче), присвојни придјев је очев (< отчев), од именице желудац ген.јед. је желуца (< желудца), инстр. желуцем (< желудцем), ном. мн. желуци (< желудци); од именице инат изведена је именица инаџија преко инатџија и сл.

Тако је и: светац – свеца (< светца) – свеци (< светци) – свечев (< светчев), судац –суца (< судца) – суци (< судци) – сучев (< судчев), задатак – задаци (< задатци), предак – преци (< предци), тренутак – тренуци (< тренутци), остатак – остаци (< остатци), губитак – губици (< губитци), итд.

У ријетким случајевима допушта се писање сугласника д и у оваквом положају, нпр. у неким географским именима, да би се истакла разлика према неком другом имену или да би се избјегла велика промјена ријечи: Градац –ген. Градца (за разлику од Граца, града у Аустрији), Арадац – Арадца, Забрдац – Забрдца, Бргудац – Бругудца и сл.

б) Губљење т испред африката имамо и у футуру глагола на –ти када се овај облик пише као једна ријеч:

радићу (<радит ћу), писаћеш (< писат ћеш), пјеваћемо, читаћемо, јешћу (јест ћу, са промјеном с испред ћ у ш) итд.

Међутим овај облик се пише и са двије ријечи, тј. као сложени глаголски облик и тада т остаје:

радит ћу, писат ћеш, пјеват ћемо, читат ћете, јест ћу итд.

Изговор је у оба случаја исти, без т.

ц) Сугласници т и д губе се испред сугласничке групе шт:

хрваштина (<хрватштина), госпоштина (<господштина), (али само будшто, кадшто, јер су ово сложене ријечи)

д) Сугласници т и д не губе се на крају првог дијела сложенице (због мале паузе која се јавља између дијелова сложенице):

натчовјечан (< надчовјечан), отцијенити (<одцијенити), отћушнути (<одћушнути), отчепити (<одчепити), потчинити (<подчинити), подџарнути (< под-џарнути), потцртати (< подцртати) и сл.

          93. У скуповима од три сугласника т и д се губе кад су испред њих струјни сугласници с, з, ш или ж, а иза њих б, к, л, љ, м, н или њ. Тако имамо:

тазбина (< таст-бина), ген. залиска, напрска (< залистка, хапрстка: залистак, напрстак), одрасла (< одратсла: одрастао), болешљив (< болест-љив), усмени (< устмени: уста), радосна, савјесна (< радост-на, свјест-на), годишњак (< годиштњак: годиште), нужно (< нуждно: нужда), лисник (< листник), мјесни (< мјестни: мјесто), обласни (< областни: област), земљишни (< земљиштни: земљиште) и сл.

94. Од претходног правила одступа се у неким категоријама ријечи и у појединачним ријечима:

а) Нарочито је бројна категорија именица изведених наставком –киња од именица страног поријекла на –ист у којој се т пише у сугласничкој групи стк:

гимназисткиња, антифашисткиња, активисткиња, авантуристкиња, телефонисткиња, пијанисткиња итд.

б) Неки придјеви страног поријекла који имају само одређени вид задржавају т: азбестни (: азбест), протестни (: протест), кастни (:каста).

ц) Сугласник т се не губи у групи стљ у придјеву попустљив  и његовим изведеницама, попустљивост, попустљивац и у придјеву прстни (:прст), за разлику од прсни (: прса).

95. У народним говорима јавља се губљење експлозивног сугласника на почетку ријечи испред неког другог обично експлозивног сугласника (тица мј. птица, каница мј. тканица, ђе мј. гђе < гдје, чела мј. пчела, шеница мј. пшеница). Ови облици нису књижевни. Међутим, у једном случају овакво губљење вриједи и за књижевни језик – то је губљење т у замјеници тко и њеним сложеницама. Оба су облика равноправна у књижевном језику, тј. ко и тко, неко и нетко, свако и сватко, нико и нитко и сл. У осталим падежима облици су једнаки: кога, коме (или кому) итд.

96. Од других случајева губљења сугласника у сугласничким скуповима доста је често губљење с иза африката ч и ћ и иза струјних сугласника ш и ж. Ово губљење имамо у придјева (и прилога) изведених са наставком –ски и именица с наставком –ство. Код именица к, г, х и ц губљењу је претходила палатализација.

-ски: младићки (< младићски), бихаћки (< бихаћски), коњички (< коњичски : Коњиц), височки (< височски : Високо), никшићки (< никшићски), бечки (< бечски), племићки (< племићски), јуначки (< јуначски: јунак), врашки (< вражски: враг), сиромашки (< сиромашски: сиромах) и сл.

али: могућство, покућанство, преимућство, племићство     (тј. с од наставка –ство задржава се иза ћ).

97. Да би се избјегло нагомилавање (у истом или у сусуједним слоговима) истих или сродних сугласника, у неким случајевима имамо и губљење сугласника (сонанта) в, као нпр. у називима становника и придјева од њих:

Будљанин, Будљанка, будљански (< Будвљанин: Будва), Неретљанин, Неретљанка, неретљански (Неретвљанин: Неретва)- данас обичније Будванин и Неретванин.

Ту појаву сусрећемо и у неким придјевима на –ов: буков ( < буквов: буква), смоков (< смоквов), бресков (бресквов) и сл.

<< 05/2009 >>
nedponutosricetpetsub
0102
03040506070809
10111213141516
17181920212223
24252627282930
31